Удружење Војвођанских Учитеља

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА

Као посебан симбол професије, права и обавезе појављује се ЗАКЛЕТВА. Српски учитељи учитељску заклетву имали су од 1749. године јер је то било време у коме су се појавили први световни учитељи.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА из 1749. године

Павао Ненадовић постављен је 16. јула 1749. године за митрополита карловачког.
Покрово-богородичне школе он одмах претвара у славенске и латинске и издржава их порезима успостављајући школски фонд. Школама је управљао сам митрополит Ненадовић. Први магистар (учитељ) је био ПЕТАР НЕСТОРОВИЋ (магистар латинске граматике и синтаксе), затим су дошли Манојло Софронијевић (магистар славенске граматике), Стојан Поповић (магистар малих школа) Теодор Поповић (парох карловачки) и Роман (ђакон магистар). Касније је овим школама управљао богослов и историк Јован Раић.
Управитељ школа је био митрополит Ненадовић и магистри су у његове руке полагаки заклетву:

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА

„Заклињем се Богом живим и Тројством Светим Оцем, Сином и духом светим, пречистом девом Богородицом и свим Светим ...“

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА из 1872. године

Пролећа 1872. године српски учитељи су позвани да положе службену заклетву цару Фрањи Јосифу и тиме постану коначни учитетељи и лојални поданици.
Текст заклетве је био споран те је изазвао велику пометњу и отпор међу Србима. Српски народ је зазирао од ове Заклетве плашећи се да Заклетва иде против срског права на слободу у црквено-школским пословима. Општине су објавиле да ће учитељима који положе поменуту Заклетву одузети службу, што су и чиниле.
У то време учитељи су по први пут обучавани и укључивани на шестонедељни течај при учитељској школи у Сомбору како би се унапредила настава.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА

„По чем сам ја за учитеља школама најмилостивије наименован, то се Богом свемогућим заклињем, да ћу његовом величанству пресветлом цару и краљу Фрањи Јосифу првом, нашем најмилостивијем земаљском владару и свима високим и највишим властима веран и послушан бити, да ћу се по свим мени достављеним налозима и наредбама као и по свима уредбеним прописима тачно владати, да ћу све опасне ријечи, и дјелања противу највише особе његовог царско-краљевског величанства за која дознао будем, без сваког отлагања и околишења по реду пријавити, уредовне тајне чувати, повјерене ми учевне књиге и школске опремене ћу злоупотребити, нити злоупотребу ових трпети, и без знања претпостављених власти најмањешто уклонити,да ћу у мом звању марљиво, и свом снагом радити, повјерену ми младеж школску, по прописаном методу васпитања и наставе, по мом најбољем знањусавесно управљати, васпитати и настављати, да ћу се сваког насилног и самовласног поступка према школској дјеци чувати, и у свим службеним пословима користољубља се клонити, како би пред Богом и пред мојим претпостављеним властима као поштен званичник његовог ц.кр. величанства оправдати могао.

Тако ми Бог помогао!“

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА

(R. Dottrens, 1996., UNESCO)

Вршићу своју обавезу савесно и поносно. Моји ученици биће ми не само ученици него и деца и никада нећу заборавити да за њихову судбину и сам сносим део одговорности.
Свим расположивим средствима ћу чувати част учитељског позива.
Моје колеге ће ми увек бити пријатељи.
С њима у сарадњи настојаћу стално усавршавати путеве којима школа иде признајући свима право на васпитање и социјалну праведност у образовању.
Ову заклетву полажем сасвим слободно и часно.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА УЧИТЕЉА СРБИЈЕ из 2002. године

Чувајући и поштујући вишевековну традицију учитељства у нашој земљи, један од важних закључака 16. Сабора учитеља Србије одржаног 25. и 26. маја 2001. године у Нишу био је хитно покретање иницијативе за обнову постојања и употребе УЧИТЕЉСКЕ ЗАКЛЕТВЕ. Покретачи ове предивне идеје су проф. Др Миле Ненадић са учитељског факултета у Сомбору и Вера Стојшић – Гашпаровски из Друштва учитеља Новог Сада. Учитељска заклетва је код нас постојала до Другог светског рата. Свечану учитељску заклетву треба да дају дипломци учитељских факултета приликом примања дипломе о завбршеним студијима. Запослени учитељи могу положити заклетву у свом струковном удружењу или на учитељском факултету.
На 17. САБОРУ УЧИТЕЉА СРБИЈЕ одржаном 7. и 8. јуна 2002. године у Новом Саду, промовисан је текст учитељске заклетве. Томе је претходио конкурс на који се пријавило 19 аутора, а комисија је изабрала текст заклетве чији су аутори Светлана Безданов – Гостимир, Kатарина Радиновић и 3 500 одговора ученика млађих разреда основне школе. Ауторке су на Сабору учитеља на најефектнији начин, мултимедијалном презентацијом, представиле своје истраживање и текст нове УЧИТЕЉСКЕ ЗАКЛЕТВЕ.
Први пут после Другог светског рата учитељи поново имају своју учитељску заклетву, симбол учитељског позива. Од 5. октобра (Дана учитеља) 2002. године Заклетва је ушла у употребу и полаже се у учитељским удружењима. Нова УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА први пут је полагана у Друштву учитеља Новог Сада.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА

„Чини ми част да се закунем у све што ми је свето и драгоцено, да дам јавну реч у сврху поштовања школе, којој ћу вечно служити.
Полажем часну учитељску реч и знам да могу да је испуним, тако што се заклињем да ћу учити децу паметно, добро, племенито и лепо. Научићу их да науче вредност живота, да школа буде вреднија и да моји ученици постану бољи него пре. Пратићу их у знању и незнању и навијати да увек победе. Користићу дечије знање и научити их све што њих занима. Нећу давати лажне одговоре и признаћу своју грешку. Помагаћу другим учитељима и док предајем, бићу у глави дете.
Тако ми вере у чисто срце, нећу користити свој посао у зле сврхе, нити повредити дете, већ га одано слушати и искрено тешити и помоћи свој деци којој је срећност ускраћена. Имаћу пуно милости и давати им наду. Играћу се са својим ђацима, чувати их и пазити као да су код своје куће.
Заклињем се похвалом генерација да ћу бринути о њиховој одговорности и поучавати децу, макар то било тешко. Штитићу њихова права на име, презиме и сопствено мишљење – да могу да користе своју вољу. У име своје части, стављам знак да ћу: марљиво учити, не само због себе, већ због сваког детета у школи и усавршавати струку учитељства. Дајем истинито обећање да ћу се дружити са децом, тако да нам буде лепо. Поделићу са њима своје тајне, чувати њихове и одавати им тајне о животу. Бићу им пријатељ и када одрасту. Свечано и важно обавезујем се да ћу посао радо обављати, достојно и вредно поштовања и да никада деци знање нећу заборавити. Организоваћу празнике и деци одати почаст молитвом за све добро у школи, да се сва деца учине срећном и да се више траје.

Молим Те, Боже, да нешто не погрешим на учењу мојих ђака!“